Da li je rast svetskog stanovništva kriv za globalnu nestašicu prehrambenih namirnica? Jedna kritika ponovnog oživljavanja starih teza britanskog sveštenika Tomasa Maltusa.
U toku proteklih godina, broj pristalica jedne od najstarijih kapitalistiÄkih ideologija krize, maltuzijanstva, znaÄajno je porastao. Gotovo da nema nijednog priloga o porastu cena hrane, nemirima izazvanim glaÄ‘u ili sa njima povezanom krizom resursa bez referiranja na izraženi rast svetskog stanovniÅ¡tva ili Äak jednu »eksploziju porasta stanovniÅ¡tva«, koja se navodi kao uzrok opisanih kriznih fenomena. TakoÄ‘e se i pri razmatranju ekoloÅ¡kih potresa niÅ¡ta ne Äini jednostavnijim, nego okretanje tezama britanskog sveÅ¡tenika Tomasa Roberta Maltusa (Malthus), koje polaze od stava da osnovu poremećaja predstavlja prekobrojni porast svetske populacije.
Maltus je krajem 18. veka u publikaciji Esej o stanovniÅ¡tvu razvio tezu o prenaseljenosti, prema kojoj broj stanovnika u svim druÅ¡tvima raste brže od porasta poljoprivredne proizvodnje, a ova teorija je, obogaćena rasistiÄkim ideologemima u toku evropske imperijalistiÄke ekspanzije, bila tokom 19. veka Å¡iroko prihvaćena. Beda u eksploatisanim kolonijama globalnog Juga – kao i u evropskim slamovima – mogla se tako pripisati zamiÅ¡ljenoj animalnosti (libidinalnosti) i odsustvu samokontrole samih podjarmljenih i eksploatisanih.
Ipak, svoj najradikalniji izraz maltuzijanstvo je dobilo tek u 20. veku, kada su Nemci pod parolom »Narod bez prostora« vodili uniÅ¡tavajući rat na Istoku, sa ciljem opÅ¡te depopulizacije t.j. »iskorenjivanja slovenskih podljudi«, ne bi li osvojili prostor za svoje naseljavanje. IdeoloÅ¡ki put od Maltusa do Himlera nije toliko dug, kao Å¡to to jasno pokazuju odlomci iz prvog izdanja Maltusovog Eseja, u kojima on ljudima, koji su prema njegovom miÅ¡ljenju »prekobrojni« na planeti, uskraćuje i samo pravo na život.
Maltusove teze su potonule u zaborav tek sa fordistiÄkim ekonomskim bumom u posleratnom periodu, kada je »zelena revolucija« omogućila ogromni porast poljoprivrednih prinosa u svim industrijskim zemljama, a istovremena pojava nedostatka radne snage usled privredne ekspanzije vodila drastiÄnom opadanju nezaposlenosti i opÅ¡te bede, barem u centrima kapitalistiÄkog svetskog sistema. SuoÄena sa pojavom pune zaposlenosti, kao i sa morima mleka i brdima putera, koje je proizvodila kapitalistiÄka poljoprivreda, izgledalo je da se Maltusova teorija konaÄno izblamirala. Ipak, u toku krize 1970-ih godina dogodila se renesansa, kada je Rimski klub objavio svoj poznati izveÅ¡taj Granice rasta, koji je vodio tome da je poÄeo da kruži bauk globalne eksplozije rasta stanovniÅ¡tva.
Teze o prenaseljenosti danas ponovo pripadaju repertoaru publicistiÄkog mejnstrima; najkasnije od izbijanja globalne krize životnih namirnica 2007-2008 godine, one se ponovo javljaju i podgrevaju u jednom već nepreglednom broju tekstova i razmatranja. Pri tome izgleda kao da samo jedan pogled na relevantan empirijski materijal o rastu svetskog stanovniÅ¡tva potvrÄ‘uje teze savremenog neomaltuzijanstva, zato Å¡to svetsko stanovniÅ¡tvo zaista ne može beskonaÄno rasti, bez da u jednom trenutku to ne dovede do iscrpljivanja resursa na planeti. Time bi se Maltus pretvorio od jednog reakcionarnog ludaka i demagoga, kojem se prenaseljeni svet priviÄ‘ao već krajem 18. veka, u jednog vizionara i proroka. Svetsko stanovniÅ¡tvo tako nastavlja da raste, iako stopa rasta konstantno opada – prema predviÄ‘anjima UN-a, broj stanovnika bi trebao da do sredine 21. veka poraste sa sadaÅ¡njih sedam na devet milijardi ljudi.
Od poÄetka 21. veka porast svetskog stanovniÅ¡tva se dogaÄ‘a istovremeno sa uÄestalim slabim žetvama, Å¡to za posledicu ima to da proizvedene koliÄine poljoprivrednih proizvoda viÅ¡e ne uspevaju da zadovolje porast potražnje na tržiÅ¡tima. Ova tendencija nemogućnosti zadovoljenja potražnje na tržiÅ¡tu, usled podbaÄaja u prinosima žitarica – koje joÅ¡ uvek predstavljaju najvažniju porodicu biljaka za ishranu – biće u toku ovog stoleća sve oÄiglednija: u sedam od prethodnih dvanaest godina, poljoprivredni prinosi nisu bili dovoljni da zadovolje potražnju. To za posledicu ima sve snažnije smanjivanje globalnih rezervi žitarica: dok su u poslednjih dve decenije 20. veka svetske rezerve žitarica dostajale za ishranu Äitavog ÄoveÄanstva u toku 100 dana (u toku 1990-ih rezerve su mogle da hrane ÄoveÄanstvo i celih 120 dana), od poÄetka ovog veka su rezerve znaÄajno opale i mogle bi da pokriju celokupne potrebe ÄoveÄanstva u trajanju od 60 do 80 dana. Eksplozija rasta cena velikog broja životnih namirnica koja se dogaÄ‘a poslednjih godina, može se povezati upravo sa ovom tendencijom.
MeÄ‘utim, pretpostavka o kauzalnom odnosu izmeÄ‘u rasta populacije i nedostatka životnih namirnica, onako kako je konstruisana od strane neomaltuzijanaca, zavarava, zato Å¡to ovom formulom jedan od glavnih faktora nije uzet u obzir. Zato Å¡to, razume se, odluÄujući faktor predstavlja rast proizvodnje životnih namirnica po glavi stanovnika, budući da agrarni sektor svakako beleži rast produktivnosti. Tek kada stopa rasta globalne produkcije životnih namirnica poÄne da zaostaje za rastom populacije i prinos po glavi stanovniÅ¡tva poÄne da opada, može se konstatovati sluÄaj prenaseljenosti po maltuzijanskom modelu. Ipak, to nije sluÄaj. Prema brojkama UN-ove Agencije za ishranu i poljoprivredu (FAO), globalni prinos po glavi stanovnika nalazi se u sluÄaju svih vrsta žitarica daleko iznad nivoa na kojem se nalazio Å¡ezdesetih i sedamdesetih godina proÅ¡log veka, dok u odnosu na 1980-te ovaj prinos po glavi stanovnika stagnira na jednom visokom nivou. Polazeći od proseÄne vrednosti prinosa žitarica iz perioda 2004-2006, moglo bi se reći da je svaki Äovek na planeti 1961. godine mogao da zadovolji svega 79% svojih potreba za žitaricama; 1970. mogao je da zadovolji 90%, a 1980. Äak 98% potreba. U naredne tri decenije je prinos svih vrsta žitarica oscilirao i njime se moglo zadovoljiti izmeÄ‘u 93 i 107,5% proseÄnih potreba, mereno prema prinosima iz 2004., 2005. i 2006. godine. Dakle, uprkos maltuzijanski postuliranoj eksploziji rasta svetske populacije, danas svaki pojedinac, teorijski, ima viÅ¡e žitarica na raspolaganju nego Å¡to je to bio sluÄaj 1961. ili 1970. godine.
Ova tendencija se joÅ¡ jasnije izražava kroz Svetski indeks cena hrane (World Food Price Index) koji objavljuje FAO, a u kojem su zajedniÄki izražene cene svih hranljivih proizvoda. Prema ovom indeksu, u proteklih 50 godina je koliÄina namirnica koje su bile na raspolaganju svakom Äoveku konstantno rasla. U odnosu na prosek proizvodnje iz perioda 2004-2006, procentualno je to izgledalo na sledeći naÄin: 72% 1960. godine, 76% 1970., 80% 1980., 1990. godine je brojka dostigla 86 procenata, 93% 2000-te i 107% 2010. godine. Do sada je proizvodnja prehrambenih namirnica ukazivala na generalno veći stepen rasta u odnosu na stepen rasta svetske populacije, tako da bi rast poljoprivredne proizvodnje u narednim decenijama mogao, sigurno, da isprati rast stanovniÅ¡tva. Time se dokazuje da maltuzijanska teza o prenaseljenosti nema opravdanje. Osim toga, UN procenjuju da će svetska populacija od druge polovine 21. veka polako poÄeti da opada. ÄŒak i Rimski klub polazi u svojoj najnovijoj publikaciji od toga, da će, prateći globalni trend urbanizacije, svetska populacija 2040. dostići svoj maksimalni broj od oko 8,1 milijardi ljudi, a da će nakon toga zapoÄeti proces opadanja broja stanovnika.
Ostaje Äinjenica da je potražnja za poljoprivrednim proizvodima na tržiÅ¡tu veća od ponude i da raste viÅ¡e nego Å¡to je stopa rasta poljoprivredne proizvodnje. »PobaÄaji u prinosima« iz prethodnih godina rezultirali su upravo time da potražnja na globalnom tržiÅ¡tu kapitala za agrarnim sirovinama – ne radi se viÅ¡e o potrebama za prehranu ÄoveÄanstva – viÅ¡e ne može biti pokrivena ponudom. OÄigledno je da potražnja na tržiÅ¡tu raste brže od porasta svetske populacije. A sudeći prema analizama FAO, pri sadaÅ¡njem stepenu poljoprivredne proizvodnje, bilo bi moguće opskrbiti broj od Äak 12 milijardi ljudi – pa, uprkos tome, morali bismo da »udvostruÄimo proizvodnju životnih namirnica do 2050. godine, ne bismo li potražnju povezanu sa porastom svetskog stanovniÅ¡tva mogli da zadovoljimo«, kako je za Welt-Online izjavila Kler Å afnit-ÄŒaterdži (Claire Schaffnit-Chatterjee), autorka jedne studije o poljoprivredi za Deutsche Bank.
Izgleda da se svetska kapitalistiÄka privreda odnosi prema globalnim resursima vrlo rasipniÄki, ako je za zadovoljenje potreba dodatnih dve milijarde ljudi – za koliko će biti uvećana svetska populacija do 2050. godine – u istom periodu neophodno udvostruÄiti proizvodnju životnih namirnica. Naravno, razume se da globalnoj agrarnoj industriji nije stalo do zadovoljenja ljudskih potreba – inaÄe ne bismo u ovom trenutku imali 870 miliona ljudi koji gladuju – nego joj je cilj Å¡to veće uvećanje vrednosti kapitala, koji vodi pretvaranju celokupnog agrarnog sektora u jedan sistem efikasnog rasipanja resursa. Globalnoj krizi resursa i životnih namirnica nije doprinelo samo forsiranje proizvodnje tzv. »bioloÅ¡kih energenata« (goriva na bioloÅ¡koj bazi – prim.prev.), nego je to bio pre skokoviti napredak produktivnosti u toku »zelene revolucije. Paradoksalno, upravo je progres u okviru kapitalistiÄkog naÄina proizvodnje vodio savremenoj krizi resursa u agrarnom sektoru.
U okviru uvećanja vrednosti kapitala, svi ekoloÅ¡ki resursi i sirovine su relevantni samo kao nosioci vrednosti, dakle, apstraktnog ljudskog rada. Å to je veći konkurencijom posredovani porast proizvodnje u agrarnom sektoru, time je manja koliÄina opredmećenog apstraktnog rada u u jednoj datoj koliÄini agrarnih sirovina. Da bi se proces uvećanja vrednosti kapitala održao u ovom sektoru, moraju se pronaći nova podruÄja za prodaju sve veće koliÄine agrarnih proizvoda koji sve viÅ¡e gube na vrednosti – ukljuÄujući i sredstva i puteve, koji bi omogućili Å¡to je moguće veću potroÅ¡nju resursa i sirovina, iako se na ovaj naÄin dugoroÄno uniÅ¡tavaju ekoloÅ¡ki osnovi procesa uvećanja vrednosti. Å to je veća proizvodnja globalne agrarne industrije, time se snažnije ispoljava njena glad za resursima, poÅ¡to vrednost po proizvedenoj jedinici tendencijski opada. Jedan pokuÅ¡aj, da se u kapitalistiÄku poljoprivredu unese neki naÄin proizvodnje koji bi se pažljivije odnosio prema resursima, nije moguć – on bi bio isto Å¡to i uniÅ¡tenje kapitala. Iz ove prisile uvećavanja vrednosti kapitala razvila se tendencija ka efikasnom rasipanju resursa, zbog Äega proizvodnja poljoprivrednih namirnica do 2050. godine i »mora« biti udvostruÄena, da bi mogla da isprati porast svetske populacije od 28 procenata.
OdliÄan primer za ovu tendenciju efikasnog rasipanja resursa pruža ameriÄka industrija kukuruza, koja od vremena zelene revolucije sedamdesetih godina usrećuje ameriÄke potroÅ¡aÄe jednim novim proizvodom – visokokoncentrisanim fruktoznim kukuruznim sirupom (HFCS). U pitanju je jedan Å¡ećerni koncentrat, koji je iz prehrambene industrije potpuno potisnuo klasiÄni Å¡ećer i koji je, u meÄ‘uvremenu, postao prisutan u već nesagledivom broju namirnica. Filmski autor Kurt Elis (Curt Ellis), koji je u svom filmu »Kralj kukuruz« (King Corn) osvetlio istoriju i posledice industrijalizacije ameriÄke proizvodnje kukuruza, opisao je uvoÄ‘enje HFCS sirupa u upotrebu u jednom intervjuu na sledeći naÄin: »U toku sedamdesetih godina dostignut je vrhunac u porastu proizvodnje kukuruza i, odjednom, svuda po Srednjem zapadu (centralni deo SAD – prim.prev.) stojala su gigantska brda kukuruza. Zato su od pomoći bile sve mere koje bi omogućile da se naÄ‘e neka nova primena za ove koliÄine kukuruza«. Primena je pronaÄ‘ena u sirupu HFCS, razvijenom od strane prehrambene industrije, koji je postao sastavni deo na hiljade prehrambenih proizvoda; njegova primena se, inaÄe, dovodi u vezu sa porastom gojaznosti, dijabetesa, oboljenja srca i jetre u poslednjim decenijama. »NaÅ¡a ishrana je postala mnogo slaÄ‘a«, kaže Elis. »Sirup HFCS nalazi primenu svuda, on je prisutan u tvom sosu za Å¡pagete, jednako kao i u svakoj vekni hleba – u proizvodima, u kojima pre jedne generacije Å¡ećer nije bilo moguće naći«.
Porast produktivnosti kapitalistiÄke poljoprivredne industrije vodi tako ne ka oÄuvanju ograniÄenih prirodnih resursa, nego naporima da se, milom ili silom, obezbede nova podruÄja potražnje, ne bi li se proces uvećanja vrednosti kapitala održao – pa ako tako mora biti, onda će i ljudsko telo biti zloupotrebom pretvoreno u kontejner za fruktozu. Zato i dalje raste glad za resursima globalne maÅ¡inerije za aprecijaciju kapitala, zato stalno nastaju nova »tržiÅ¡ta« i bivaju kreirani novi proizvodi koji dugoroÄno izazivaju bolesti, dok za to vreme skoro milijardu ljudi mora gladovati, zato Å¡to su iskljuÄeni iz procesa oploÄ‘ivanja kapitala i ne mogu ni na koji naÄin oformiti platežno sposobnu potražnju. Sve brojnije pristalice maltuzijanske teorije upravo ovim ljudima prebacuju njihovu puku egzistenciju kao njihov zloÄin.
Upravo je perverzno dovesti u meÄ‘usobnu vezu potroÅ¡nju prehrambenih namirnica u »trećem svetu« i aktuelnu krizu u sferi agrarne proizvodnje. Jer je proseÄna potroÅ¡nja kalorija u subsaharskoj Africi izmeÄ‘u 1964. i 1999. porasla gotovo neprimetno, sa 2058 na 2195 kalorija po osobi. U istom vremenskom periodu se u industrijskim zemljama potroÅ¡nja povećala sa 2947 na 3380 kalorija. U pogledu mnogih resursa, potroÅ¡nja u industrijskim zemljama je i do deset puta veća nego u »zemljama u razvoju«, kako se konstatuje u jednoj studiji koju je finansirala Savezna služba za zaÅ¡titu okoline (reÄ je o publikaciji Bez mere i cilja – o naÅ¡em ophoÄ‘enju prema prirodnim resursima na Zemlji). Po nalazima studije, stanovnici severne Amerike konzumiraju 90 kilograma razliÄitih resursa dnevno, u Evropi potroÅ¡nja iznosi u proseku 45 kilograma dnevno, dok je u Africi samo 10 kilograma.
Interesantno je to da ukupni prinos resursa u Africi iznosi 15 kilograma po stanovniku. Å ta se deÅ¡ava sa razlikom izmeÄ‘u prinosa i potroÅ¡nje? Sa oko tri tone po stanovniku po godini, Evropa predstavlja »kontinent sa najvećim neto uvozom resursa«, kontinent koji profitira od jednog »znaÄajnog transfera resursa iz siromaÅ¡nih zemalja sa niskom potroÅ¡njom u bogate zemlje sa visokim stepenom potroÅ¡nje«, navodi se u studiji. Maltus je iznenada postavljen naglavaÄke: regioni sa najvećim rastom stanovniÅ¡tva (siromaÅ¡ne zemlje) izvoze oko trećine svojih resursa u one regione, u kojima uopÅ¡te nema rasta stanovniÅ¡tva (bogate zemlje). OÄigledno je da globalnoj krizi resursa ne doprinose nerazvijene zemlje sa najvećim rastom populacije, nego razvijene industrijske zemlje, koje jedno obilje resursa – koji se dobrim delom uvoze iz »Trećeg sveta« – prosto razbacuju.
U svetlu prikazane apsurdnosti teze o prenaseljenosti, postavlja se pitanje kako to da ovo arhaiÄno miÅ¡ljenje iz 18. veka ponovo nalazi pristalice u vremenu aktuelne krize. Maltus je formulisao svoje teze u fazi drastiÄnog masovnog siromaÅ¡enja, koje je pratilo nastupanje kapitalizma u Engleskoj. Nezaposleni i sa svojih poljoprivrednih imanja u masama proterani ljudi, koji su morali da se predaju pred nastupajućom komercijalizacijom zemljoradnje, bili su sprani kao »prekobrojni i nepotrebni ljudski materijal« u gradove, gde su Äinili rezervnu armiju rada prve industrijske revolucije, ili su besciljno tumarali seoskim oblastima, gde su bili izloženi permanentnoj represiji. DugoroÄni proces »ograÄ‘ivanja«, koji je bio povezan istovremeno sa masovnim proterivanjem sa zemlje i etabliranjem privatne svojine nad zemljiÅ¡nim posedima, upravo je u Maltusovo vreme dostigao svoj istorijski vrhunac. Maltus je ideologizovao katastrofalne socijalne posledice komercijalizacije poljoprivrede (uzgoja ovaca za potrebe nastajuće tekstilne industrije) u jedan »prirodni« proces kojem vodi prenaseljenost. Tako su žrtve ovog procesa »ograÄ‘ivanja« kroz Maltusove teze pretvorene u zloÄince – a zloÄin, koji su poÄinile, sastojao se u njihovoj prostoj egzistenciji.
Jednu sliÄnu svetsko-istorijsku situaciju imamo i danas, zato Å¡to je u ovom trenutku usled krize sve viÅ¡e ljudi iskljuÄeno iz najamnog rada. Ova kriza je joÅ¡ viÅ¡e osnažena krizom resursa, koja – kao Å¡to je reÄeno – dolazi od nezasite gladi za resursima kapitalistiÄke maÅ¡inerije aprecijacije. U meÄ‘uvremenu se stopa nezaposlenosti u južnoj Evropi približila nivou nezaposlenosti u »trećem svetu«, pa ipak se istovremeno ne deÅ¡ava opÅ¡ti pad cena sirovina, koji je inaÄe karakteristiÄan za razdoblja recesije. Dok se globalna »ostrva blagostanja« sve viÅ¡e tope, a osiromaÅ¡enje, marginalizacija, beskućniÅ¡tvo i masovna nezaposlenost sve viÅ¡e rastu, do izražaja dolazi refleks, kojim se ovaj trend pauperizacije želi ideologizovati u jedan »prirodan« fenomen. Ovaj refleks je monstruozni proizvod jednog naÄina miÅ¡ljenja, koje nije sposobno kritiÄki da propita sopstveno, kao »prirodno« zamiÅ¡ljeno druÅ¡tvo. Deo populacije koji je u okviru procesa akumulacije kapitala postao prekobrojan trebalo bi da na ovaj naÄin bude oznaÄen za uzroÄnika krize, a puka egzistencija ovih iz kapitalizma iskljuÄenih ljudi halucinirana kao sopstveni problem. Tako su nereÅ¡ive i kroz krizu sve zaoÅ¡trenije protivureÄnosti kapitalizma dobile privid prirodnih posledica »prenaseljenosti«. Aktuelna reanimacija maltuzijanske ideologije, na posletku, služi i tome, da kod njihovih ideologa razvije imunitet prema oko njih sve većoj bedi.
Izvor: Tomasz Konicz, ‚All you can eatâ€, KONKRET, 3/2013, 17-19.