Uzmimo za primer automobilsku industriju: kako Berlin nameće svoje interese u Evropi i pri tome podriva suverenitet država zahvaćenih krizom.
‚Ako je dobar glas tek uniÅ¡ten, joÅ¡ uvek se može opuÅ¡teno živetiâ€. Izgleda da nemaÄke elite slede baÅ¡ ovu devizu u politici i ekonomiji. Samo jedan dan nakon Å¡to je Savezna vlada osujetila uvoÄ‘enje novih evropskih pravila o visini dozvoljenih emisija CO2 za evropsku autoindustriju, Bundestag je objavio na svojoj stranici podatke o velikoj finansijskoj donaciji partiji CDU od strane troje vlasnika kompanije BMW iz porodice Kvandt (Quandt) – Äiji je meteorski uspon, inaÄe, ostvaren masovnim angažovanjem prinudnih radnika i tzv. ariziranjem profita u vreme nacionalsocijalizma. Kvandtova udovica Johana, njen sin Å tefan i ćerka Suzane Kleten, roÄ‘ena Kvandt, su donirali ukupno 690.000 eura u tri jednake tranÅ¡e vladajućoj partiji. Ovo je bila ’najveća privatna donacija jednoj nemaÄkoj partiji u ovoj izbornoj godiniâ€, iritirano je konstatovao list Financial Times. Porodica Kvandt, koja se retko pojavljuje u medijima i u Äijem vlasniÅ¡tvu se nalazi 50% bavarske auto-industrije, nastavila je ovim Äinom jednu vrstu svoje sopstvene tradicije, budući da su i 2009. godine nakon izbora donirali demohrišćanima 450.000 eura.
Link: https://petersagt.wordpress.com/2014/01/10/tomasz-konicz-nova-normalnost/
Ovog puta se Å¡irokogrudost donatora poklopila sa onim aktivnostima koje je Savezna vlada preduzela za spreÄavanje usvajanja nove evropske regulative o izduvnim gasovima, a na koju su nemaÄki proizvoÄ‘aÄi luksuznih vozila neprestano odbijali da pristanu. Službenici Kancleramta su, prema navodima Äasopisa Spiegel, opsedali London i Pariz, ne bi li tamo izdejstvovali jednu »evropsku alijansu protiv graniÄnih vrednosti CO2«. U jednoj tipiÄnoj trgovini ispod tezge, vlada u Londonu je pristala da torpeduje kompromis o klimi, jedva postignut nakon pet godina mukotrpnog pregovaraÄkog maratona, nakon Äega je Berlin obećao britanskoj finansijskoj privredi »da će joj izaći u susret u vezi sa idejom o evropskoj bankarskoj uniji«, kako navodi Spiegel Online. Francuskoj vladi je Å¡ef Kancleramta Ronald Pofala (Pofalla) obećao snažnije angažovanje prilikom reforme evropske regulative o izduvnim gasovima. Portparoli spomenutih vlada nisu hteli da komentariÅ¡u ove dogovore: »Ovde se radi iskljuÄivo o nacionalnim interesima«, izjavio je jedan diplomata za Financial Times.
Nova regulativa, o kojoj je evropsko veće ministara žaÅ¡tite životne sredine htelo da se izjasni 14. oktobra, a Äije je stupanje na snagu ovim pomereno za dan Sv. Žarka, predviÄ‘ala je, izmeÄ‘u ostalog, da se emisija gasova za nove automobile ograniÄi od 2020. godine na samo 95 grama po kilometru, dok bi od 2025. godine ova granica bila dodatno spuÅ¡tena. ProizvoÄ‘aÄi automobila, pogotovo BMW i Daimler – Äija vozila po pravilu troÅ¡e daleko veću koliÄinu goriva u odnosu na ona koje proizvode konkurenti iz Italije i Francuske – tome su se, sudeći po navodima u Franfurter Allgemeine Zeitung-u, jasno suprotstavili, tvrdeći da će im biti teÅ¡ko da »postignu zacrtane ciljeve i izbegnu plaćanje kazni«. Zato vlada u Berlinu sada insistira, da spuÅ¡tanje granice za dozvoljenu koliÄinu izduvnih gasova usledi tek 2024. i da nakon toga ne doÄ‘e do ponovnog pomeranja zadatih vrednosti.
Grubijanskom potezu, kojim je kancelarka oborila u leto postignuti kompromis, prethodilo je opsežno lobiranje, u toku kojeg su, kako je to primećeno u FAZ-u, »vodeći menadžeri firmi BMW i Daimler svakih par nedelja liÄno navraćali u Kancleramt«. Kancelarka je, prema tvrdnjama ovog lista, na insistiranje autoindustrije uspela da obori jedan tek postignuti klimatski kompromis i za uzvrat je »odustala od strožije regulacije banaka i energetskih koncerna«. Na tu vest su iz redova opozicije i razgnevljenih ekoloÅ¡kih udruženja usledile optužbe za korupciju i podložnost lobiranju Savezne vlade. Klaus Ernst, zamenik Å¡efa poslaniÄke grupe Levice u Saveznom parlamentu, je za Leipziger Volkszeitung izjavio da je reÄ o »najdrastiÄnijem sluÄaju prodane politike u poslednje vreme«, pri Äemu nije iskljuÄio ni »odgovarajući epilog u samom parlamentu«. »BMW ima Merkelovu u džepu«, izjavio je tom prilikom Ernst. Predsedavajući komisije za zaÅ¡titu životne sredine Evropskog parlamenta, socijaldemokrata Matijas Grote (Matthias Groote), izjavio je za Spiegel da jedan takav postupak, kakav je bio onaj prilikom spreÄavanja kompromisa, nikada pre nije doživeo: »Osećamo se nasankano«. I kolumnista Spiegel-Online Jakob AugÅ¡tajn (Jakob Augstein) je ovom prilikom primetio da se kancelarka nalazi »do kolena duboko u moÄvari auto-lobiranja« – kao da je za takav zakljuÄak ova afera uopÅ¡te i bila potrebna.
UzbuÄ‘enje u vezi sa koincidencijom izmeÄ‘u velikoduÅ¡ne donacije iz Bavarske i berlinske lobistiÄke politike je suviÅ¡no, zato Å¡to je pripravnost na odbranu interesa nemaÄke auto-industrije jedan od osnova nemaÄke državne politike, kako je to FAZ ispravno zakljuÄio: »Da li ostaje sumnja u korumpiranost Merkelove, kada se ona zalaže za nemaÄku auto-industriju koja zapoÅ¡ljava 750 hiljada radnika? Ne. Protiv briselskih planova o dozvoljenim vrednostima izduvnih gasova se ranije angažovao i tadaÅ¡nji SPD-ov ministar zaÅ¡tite životne sredine Zigmar Gabrijel (Sigmar Gabriel), i to bez privatnih donacija porodice Kvandt«. Merkelova je samo obavljala svoj posao, koji se pretežno sastoji u ostvarenju interesa nemaÄke privrede, kako na spoljno-politiÄkom, tako i na unutraÅ¡njem planu. Volja Industrije (sa velikim I) je zakon za svaku vladu. Isto tako je delovao i kancelar Å reder, koji je uveo Hartz zakone i zbog toga ostao upamćen kao »drug Å¡efova« (Genosse der Bosse), ili bilo koji drugi nemaÄki kancelar od osnivanja Rajha 1871. godine na ovamo.
Borba vlade u Berlinu za dobrobit auto-industrije proizilazi iz strateÅ¡kog pozicioniranja, u kojem proizvodnja motornih vozila doslovno predstavlja okosnicu agresivne nemaÄke privredne strategije, okrenute ostvarenju Å¡to većeg mogućeg izvoznog suficita. Ovaj uspeÅ¡no praktikovani nemaÄki neomerkantilizam je u meÄ‘uvremenu dostigao ekstremne razmere: u protekloj godini bi SR NemaÄka upala u recesiju, da nije bilo pozitivnih konjunkturnih efekata nemaÄkog suficita (i iz njega proishodećeg povećanog zaduživanja drugih zemalja). To u krajnjoj liniji znaÄi da konjunktura u NemaÄkoj funkcioniÅ¡e samo na aparatima za veÅ¡taÄko održavanje u životu, pri Äemu je za konjunkturu neophodna dinamika zaduživanja, zajedno sa viÅ¡kom ostvarenim u spoljnoj trgovini, prebaÄena na druge zemlje – to, inaÄe, Äini apsurdnim u domaćoj javnosti toliko održavano nezadovoljstvo povećanjem nivoa zaduženosti drugih zemalja EU. U svemu tome automobilska industrija zauzima kljuÄnu poziciju: u toku 2012. godine proizvodi auto-industrije Äinili su 17,3% nemaÄkog izvoza, ali su istovremeno obezbedili 2/3 viÅ¡ka ostvarenog u razmeni sa inostranstvom. Dakle, kancelarka Merkel ovde zapravo brani osnove agresivnog merkantilistiÄkog »poslovnog modela«, na kojem poÄiva Akcionarsko druÅ¡tvo SR NemaÄka.
UzbuÄ‘enje povodom navodne korupcije u Kancleramtu implicira i to, da je moguć jedan »Äisti«, jedan »poÅ¡teni« kapitalizam, koji bi mogao dobro da funkcioniÅ¡e i bez bezobzirnih politiÄkih poteza izvrÅ¡ne vlasti. Lobiranje i iz njega proishodeća korupcija, meÄ‘utim, predstavljaju neodvojivi deo kapitalizma, oni se na maltene prirodan naÄin razvijaju u prostoru izmeÄ‘u politike i privrede, a naroÄito tamo gde uz pomoć sredstava politike treba staviti akcenat na privredne interese. Razlog za nezadovoljstvo nije nespretni tajming u kojem je nastupila porodica Kvandt, sa svojom neofeudalnom blagonaklonošću spram CDU, nego politiÄka svakodnevica u kasnom kapitalizmu, u kojem interesi kapitala, gotovo bez ikakvih prepreka, bivaju pretoÄeni u zakone, a država, u svetlu jaÄanja tendencija krize, nije u stanju da obavlja svoju funkciju idealnog totalnog (vrhovnog) kapitaliste. Tu se u interesu kratkoroÄnih konkurentskih prednosti u ubistvenom tržiÅ¡nom nadmetanju zapostavlja dugoroÄna ekoloÅ¡ka održivost Äitavog sistema. U tom smislu je pisao i italijanski privredni Äasopis Il Sole 24 Ore, navodeći u svom broju od 24.10. 2013. kako nijedna evropska zemlja neće do 2020. godine dostići dogovorene standarde u sektoru energije i emisije gasova.
Donacija porodice Kvandt je samo osvetlila jedan deo politiÄkih praksi, koje u uslovima pojaÄane evropske konkurencije primenjuju evropske države u bezobzirnom nametanju sopstvenih interesa. Merkelova je već u junu 2013. liÄno intervenisala kod irskog premijera Ende Kenija (Enda Kenny), ne bi li osujetila stupanje na snagu odredbe o ograniÄenju emisije CO2. Irski premijer je, kako je o tome pisao Süddeutsche Zeitung, »osetio snagu Merkelove«, pa je krajem juna povukao ovu temu sa dnevnog reda jednog predstojećeg evropskog sastanka na vrhu. To ne iznenaÄ‘uje, jer Keni, kako je to svojevremeno opisano u istom listu, vlada zemljom koja je »od vremena bankarske krize… zavisna od nemaÄkih kreditnih garancija«. Ali, to nije bio prvi put: joÅ¡ u oktobru 2011. je evropski komesar za energetiku, Nemac Ginter Oecinger (Günther Oettinger), iako to uopÅ¡te nije tema iz njegove nadležnosti, u jednom liÄnom pismu uveravao Å¡efa koncerna Volkswagen Martina Vinterkorna (Martin Winterkorn), da će diskusija u vezi graniÄnih vrednosti za emisije CO2 u pogledu rezultata ostati »otvorena«.
Osim toga, automobilska industrija uveliko i doslovno sama piÅ¡e zakonska reÅ¡enja koja se donose u nemaÄkom parlamentu, kao Å¡to to pokazuje primer 2010. godine donete Uredbe o obeležavanju energetske efikasnosti automobila. Nacrt uredbe iz januara 2010. je imao samo jednog autora, a to je bilo Udruženje automobilske industrije (VDA), kako je o tome pisao Tageszeitung. Kako je tom prilikom objaÅ¡njeno iz ovog udruženja, ova zakonska inicijativa imala je za cilj da se anticipira eventualno strožija regulativa Evropske unije u pogledu energetske efikasnosti automobila.
Utoliko se može reći da najnovija intervencija vlade u Berlinu samo pokazuje da se nastavlja redovno stanje. Novi momenti, koji pri tome služe kao osnovi za nezadovoljstvo, jesu agresivnost i bezobzirnost, koje NemaÄka izvodi iz svoje ekonomske dominacije i kojima se koristi ne bi li svoje interese nametnula Å¡irom Evrope. Hans-Gert Poetering (Pöttering), aktuelni Å¡ef politiÄke fondacije Konrad-Adenauer-Stiftung (bliske CDU), govorio je u svojoj izjavi za Reuters o jednoj novoj normalnosti, koja će od sada nastupiti u Evropi: »Nemci se sada odnose normalnije (more normally) prema Briselu«. To naravno ne znaÄi da se sada želi podvući jedna crta ispod »ratnog poglavlja« nemaÄke istorije, naglasio je Poetering, ali »istorija ne bi trebala viÅ¡e da ograniÄava naÅ¡u slobodu delovanja«.
U jednom izveÅ¡taju koji se bavi povećanim uticajem politiÄkih krugova u Berlinu na EU (Merkel’s Europe: How her men run Brussels) je ovoj novinskoj agenciji uspelo da doslovno izvuÄe jasne izjave nemaÄkih politiÄara u centru Evropske unije. Za Herberta Rojla (Reul), Å¡efa poslaniÄke grupe CDU u Evropskom parlamentu, nova nemaÄka dominacija predstavlja »prirodan razvitak« jedne nacije, Äije je bogatstvo dugo vremena bilo u službi Evropske unije kojoj je takt davala Francuska: »Tome je sada kraj« izjavio je Rojl referiÅ¡ući na raniju povuÄenost NemaÄke, na primer u vreme Helmuta Kola. Prema njemu je nemaÄka država ranije »uvek u odreÄ‘enoj meri bila podreÄ‘ena autoritetu Saveznika«, zbog Äega je Kol uvek i delovao »priliÄno obazrivo«. Kancelar Kol se Äesto žalio kako Nemci (misleći na nemaÄke predstavnike u Briselu – prim.prev.), Äim preÄ‘u granicu, obavezno zaborave na svoj nacionalni identitet. MeÄ‘utim, sada je na delu uska saradnja izmeÄ‘u Nemaca u Berlinu i Briselu, koja se posebno iskazuje kada se radi o privrednim interesima: »Kada govorimo jednim glasom, onda imamo i moć«, doslovno je izjavio Rojl, jer se u krajnjoj liniji radi o tome da »treba braniti interese industrije«. Sajmon Hiks (Simon Hix), profesor za evropsku politiku na LSE u Londonu, složio se sa ovim ocenama: »U Evropskom parlamentu se vrlo retko desi neÅ¡to Å¡to bi bilo u suprotnosti sa interesima nemaÄke industrije«.
Nemci su definitivno napustili njihovu posleratnu uzdržanost u Briselu i »viÅ¡e se ne izvinjavaju za svoje namere da odreÄ‘uju budućnost Evrope, da zauzimaju važna mesta u administraciji i da akcenat stavljaju na praćenje sopstvenih trgovaÄkih interesa« – tako je Reuters sumirao novu nemaÄku politiku spram EU. Uspostavljanje velike koalicije u Berlinu dodatno će doprineti »konsolidovanju jednog jedinstvenog nemaÄkog pristupa u poslovima EU«. Iako nova snaga vlade u Berlin u pogledu sprovoÄ‘enja sopstvenih odluka izaziva veliko nezadovoljstvo, jedva da ima nekakvih znakova za »neke ozbiljne izazove, koji bi doprineli slabljenju Merkelinog stiskanja Evrope«. NemaÄka dominacija primetna je, navodi Reuters, i u personalnoj politici koja se vodi u Briselu. Iako, prema zvaniÄnim nemaÄkim statistikama, graÄ‘ani SR NemaÄke zauzimaju samo 10% važnih pozicija u Briselu, nemaÄke politiÄare i birokrate je moguće naći na nesrazmerno velikom broju vodećih položaja u evropskoj administraciji. Reuters tom prilikom navodi podatke iz jednog internog izveÅ¡taja Evropske komisije, prema kojem se Nemci nalaze na 45 uticajnih pozicija, dok Francuska, Velika Britanija i Italija imaju svaka po »manje od 30« uticajnih mesta.
Prema Reuters-u, joÅ¡ je ministar spoljnih poslova Frank-Valter Å tajnmajer (Steinmeier) u vreme svog prvog mandata inicirao pokretanje jednog specijalnog trening-programa za svoje diplomate, ne bi li ih bolje pripremio za preuzimanje takvih uticajnih pozicija. Vlada u Berlinu se u ovoj borbi za osvajanje pozicija pre svega orijentisala na oblasti kao Å¡to su privreda, trgovina i borba protiv monopola, u kojima komisija raspolaže sa najvećim ovlašćenjima i sredstvima moći. Osim toga, nemaÄki planeri su uÅ¡li u aranžmane i sa onim Evropljanima koji važe za »naklonjene NemaÄkoj«, Äije su aspiracije onda i podržane iz Berlina. Tu, recimo, Reuters ubraja holandskog ministra finansija Dijselbloema (Dijsselbloem), koga je na putu ka mestu predsednika Euro-Grupe jasno podržao nemaÄki ministar finansija Å ojble (Schäuble).
Nakon saveznih izbora u septembru, vodeći nemaÄki politiÄari su preÅ¡li na sledeći nivo. Nakon ovih izbora i njenog ubedljivog trijumfa, nemaÄka kancelarka će »joÅ¡ snažnije nego ranije odreÄ‘ivati budućnost Evrope«, primetio je austrijski list Kurier. DugogodiÅ¡nji dopisnik iz Brisela Erik Bonse, koji je, izmeÄ‘u ostalog, pisao za Tagesspiegel i Handelsblatt, poslužio se predstavom ‚odurnog Nemca†ne bi li bolje ilustrovao siledžijsko postupanje nemaÄkih politiÄara po pitanjima evropskih poslova. »Pre svega CSU (bavarska sestrinska partija CDU-a) deluje isuviÅ¡e samouvereno i kao van pameti«, napisao je Bonse povodom rasistiÄkih i populistiÄkih izjava (bivÅ¡eg) nemaÄkog ministra unutraÅ¡njih poslova Fridriha (Friedrich), koji je nakon katastrofe sa izbegliÄkim brodom kod italijanskog ostrva Lampeduza joÅ¡ jednom odbio bilo kakve izmene evropske politike prema izbeglicama i umesto toga se radije zabavio navodnom »zloupotrebom slobode kretanja« od strane emigranata iz Bugarske ili Rumunije. Pri tome je Fridriha, prema Bonseovim navodima, pokrila i kancelarka, koja se u tom trenutku nalazila na vrhuncu svog uspeha nakon održanih izbora. Osim toga, nakon septembarskih izbora je Savezna vlada blokirala svaki kompromis u pogledu uspostavljanja planirane evropske bankarske unije – koja je trebala da vodi snižavanju kamata za kredite zemljama pogoÄ‘enim krizom na jugu Kontinenta – kao i u pogledu projekta jednog opÅ¡teevropskog sistema osiguranja za nezaposlene, u sluÄaju Äijeg stupanja na snagu bi krizom zahvaćene zemlje sa izrazito visokim stopama nezaposlenosti mogle da raÄunaju na dodatne finansijske tranÅ¡e iz Brisela. Da je ovaj sporazum stupio na snagu, broj od 43 miliona Evropljana, koji su zahvaljujući nemaÄkom diktatu Å¡tednje prisiljeni da žive na teretu narodnih kuhinja, mogao je bar za malo biti umanjen.
Umesto toga, EU se mora pripremiti za »povratak krotiteljke«, kako je to naveo Spiegel Online povodom ponovnih nemaÄkih pokuÅ¡aja da se umanji nacionalni suverenitet evropskih zemalja zahvaćenih krizom. Merkel želi da ojaÄa Evropsku komisiju »pravima intervencije« u pogledu budžetskog planiranja svake od zemalja Älanica EU, ne bi li tako mogla da kontroliÅ¡e njihovu privrednu i socijalnu politiku. Prema nemaÄkoj kancelarki, Evropska komisija bi trebala da sa svakom državom Älanicom zakljuÄi »sporazum za postizanje veće tržiÅ¡ne konkurentnosti i Ävršću budžetsku disciplinu«; za uzvrat bi »verne države-Älanice« trebale da budu nagraÄ‘ene dodatnim finansijskim transakcijama iz jednog specijalnog budžeta.
U sliÄnom pravcu cilja i poslednja inicijativa Å¡efa Euro-grupe Dijselbloema za reformu Pakta o stabilnosti, prema kojoj se »proizvoÄ‘aÄi deficita« imaju »podvrgnuti« (kako to navodi FAZ) reformama, ako budu hteli da im se dâ viÅ¡e vremena za konsolidaciju budžeta. Na poslednjem skupu evropskih državnika u oktobru, kako je izvestio Welt Online, ovi predlozi nisu baÅ¡ naiÅ¡li na oduÅ¡evljenje. Države Älanice euro zone ne žele da budu »vezane u ludaÄku koÅ¡ulju Merkelinog pakta o uspostavljanju konkurentnosti«, ali time nije reÄena poslednja reÄ u ovom sporu, jer »svi znaju da ne mogu da izvrÅ¡e veliki pritisak, budući da, na kraju krajeva, NemaÄka najviÅ¡e plaća za spaÅ¡avanje eura«.
Nemci su na planu kontrole budžeta evropskih zemalja, inaÄe, već i zabeležili prve korake: od ove godine sve zemlje Euro-grupe moraju »planove svojih budžeta za predstojeću godinu proslediti Evropskoj komisiji«, primećeno je u Spiegel-u. Ukoliko prilikom kontrole budžetskih planova budu uoÄeni »teÅ¡ki prestupi« u odnosu na pravila nemaÄkog Pakta o stabilnosti i rastu, Evropskoj komisiji je omogućeno da zahteva »prilagoÄ‘avanja« budžeta. Samo ovo prosleÄ‘ivanje nacionalnih budžetskih planova na kontrolu u Brisel je, kako je to predsednik Evropske komisije Baroso (Barosso) primetio prilikom posete Berlinu proteklog oktobra, do pre koju godinu bilo potpuno »nezamislivo«.
Izvor: Tomasz Konicz, ‚Neue Normalität‘, KONKRET, 12/2013, 31-33.