All you can eat

Da li je rast svetskog stanovništva kriv za globalnu nestašicu prehrambenih namirnica? Jedna kritika ponovnog oživljavanja starih teza britanskog sveštenika Tomasa Maltusa.

U toku proteklih godina, broj pristalica jedne od najstarijih kapitalističkih ideologija krize, maltuzijanstva, značajno je porastao. Gotovo da nema nijednog priloga o porastu cena hrane, nemirima izazvanim glađu ili sa njima povezanom krizom resursa bez referiranja na izraženi rast svetskog stanovništva ili čak jednu »eksploziju porasta stanovništva«, koja se navodi kao uzrok opisanih kriznih fenomena. Takođe se i pri razmatranju ekoloških potresa ništa ne čini jednostavnijim, nego okretanje tezama britanskog sveštenika Tomasa Roberta Maltusa (Malthus), koje polaze od stava da osnovu poremećaja predstavlja prekobrojni porast svetske populacije.

Maltus je krajem 18. veka u publikaciji Esej o stanovništvu razvio tezu o prenaseljenosti, prema kojoj broj stanovnika u svim društvima raste brže od porasta poljoprivredne proizvodnje, a ova teorija je, obogaćena rasističkim ideologemima u toku evropske imperijalističke ekspanzije, bila tokom 19. veka široko prihvaćena. Beda u eksploatisanim kolonijama globalnog Juga – kao i u evropskim slamovima – mogla se tako pripisati zamišljenoj animalnosti (libidinalnosti) i odsustvu samokontrole samih podjarmljenih i eksploatisanih.

Ipak, svoj najradikalniji izraz maltuzijanstvo je dobilo tek u 20. veku, kada su Nemci pod parolom »Narod bez prostora« vodili uništavajući rat na Istoku, sa ciljem opšte depopulizacije t.j. »iskorenjivanja slovenskih podljudi«, ne bi li osvojili prostor za svoje naseljavanje. Ideološki put od Maltusa do Himlera nije toliko dug, kao što to jasno pokazuju odlomci iz prvog izdanja Maltusovog Eseja, u kojima on ljudima, koji su prema njegovom mišljenju »prekobrojni« na planeti, uskraćuje i samo pravo na život.

Maltusove teze su potonule u zaborav tek sa fordističkim ekonomskim bumom u posleratnom periodu, kada je »zelena revolucija« omogućila ogromni porast poljoprivrednih prinosa u svim industrijskim zemljama, a istovremena pojava nedostatka radne snage usled privredne ekspanzije vodila drastičnom opadanju nezaposlenosti i opšte bede, barem u centrima kapitalističkog svetskog sistema. Suočena sa pojavom pune zaposlenosti, kao i sa morima mleka i brdima putera, koje je proizvodila kapitalistička poljoprivreda, izgledalo je da se Maltusova teorija konačno izblamirala. Ipak, u toku krize 1970-ih godina dogodila se renesansa, kada je Rimski klub objavio svoj poznati izveštaj Granice rasta, koji je vodio tome da je počeo da kruži bauk globalne eksplozije rasta stanovništva.

Teze o prenaseljenosti danas ponovo pripadaju repertoaru publicističkog mejnstrima; najkasnije od izbijanja globalne krize životnih namirnica 2007-2008 godine, one se ponovo javljaju i podgrevaju u jednom već nepreglednom broju tekstova i razmatranja. Pri tome izgleda kao da samo jedan pogled na relevantan empirijski materijal o rastu svetskog stanovništva potvrđuje teze savremenog neomaltuzijanstva, zato što svetsko stanovništvo zaista ne može beskonačno rasti, bez da u jednom trenutku to ne dovede do iscrpljivanja resursa na planeti. Time bi se Maltus pretvorio od jednog reakcionarnog ludaka i demagoga, kojem se prenaseljeni svet priviđao već krajem 18. veka, u jednog vizionara i proroka. Svetsko stanovništvo tako nastavlja da raste, iako stopa rasta konstantno opada – prema predviđanjima UN-a, broj stanovnika bi trebao da do sredine 21. veka poraste sa sadašnjih sedam na devet milijardi ljudi.

Od početka 21. veka porast svetskog stanovništva se događa istovremeno sa učestalim slabim žetvama, što za posledicu ima to da proizvedene količine poljoprivrednih proizvoda više ne uspevaju da zadovolje porast potražnje na tržištima. Ova tendencija nemogućnosti zadovoljenja potražnje na tržištu, usled podbačaja u prinosima žitarica – koje još uvek predstavljaju najvažniju porodicu biljaka za ishranu – biće u toku ovog stoleća sve očiglednija: u sedam od prethodnih dvanaest godina, poljoprivredni prinosi nisu bili dovoljni da zadovolje potražnju. To za posledicu ima sve snažnije smanjivanje globalnih rezervi žitarica: dok su u poslednjih dve decenije 20. veka svetske rezerve žitarica dostajale za ishranu čitavog čovečanstva u toku 100 dana (u toku 1990-ih rezerve su mogle da hrane čovečanstvo i celih 120 dana), od početka ovog veka su rezerve značajno opale i mogle bi da pokriju celokupne potrebe čovečanstva u trajanju od 60 do 80 dana. Eksplozija rasta cena velikog broja životnih namirnica koja se događa poslednjih godina, može se povezati upravo sa ovom tendencijom.

Međutim, pretpostavka o kauzalnom odnosu između rasta populacije i nedostatka životnih namirnica, onako kako je konstruisana od strane neomaltuzijanaca, zavarava, zato što ovom formulom jedan od glavnih faktora nije uzet u obzir. Zato što, razume se, odlučujući faktor predstavlja rast proizvodnje životnih namirnica po glavi stanovnika, budući da agrarni sektor svakako beleži rast produktivnosti. Tek kada stopa rasta globalne produkcije životnih namirnica počne da zaostaje za rastom populacije i prinos po glavi stanovništva počne da opada, može se konstatovati slučaj prenaseljenosti po maltuzijanskom modelu. Ipak, to nije slučaj. Prema brojkama UN-ove Agencije za ishranu i poljoprivredu (FAO), globalni prinos po glavi stanovnika nalazi se u slučaju svih vrsta žitarica daleko iznad nivoa na kojem se nalazio šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, dok u odnosu na 1980-te ovaj prinos po glavi stanovnika stagnira na jednom visokom nivou. Polazeći od prosečne vrednosti prinosa žitarica iz perioda 2004-2006, moglo bi se reći da je svaki čovek na planeti 1961. godine mogao da zadovolji svega 79% svojih potreba za žitaricama; 1970. mogao je da zadovolji 90%, a 1980. čak 98% potreba. U naredne tri decenije je prinos svih vrsta žitarica oscilirao i njime se moglo zadovoljiti između 93 i 107,5% prosečnih potreba, mereno prema prinosima iz 2004., 2005. i 2006. godine. Dakle, uprkos maltuzijanski postuliranoj eksploziji rasta svetske populacije, danas svaki pojedinac, teorijski, ima više žitarica na raspolaganju nego što je to bio slučaj 1961. ili 1970. godine.

Ova tendencija se još jasnije izražava kroz Svetski indeks cena hrane (World Food Price Index) koji objavljuje FAO, a u kojem su zajednički izražene cene svih hranljivih proizvoda. Prema ovom indeksu, u proteklih 50 godina je količina namirnica koje su bile na raspolaganju svakom čoveku konstantno rasla. U odnosu na prosek proizvodnje iz perioda 2004-2006, procentualno je to izgledalo na sledeći način: 72% 1960. godine, 76% 1970., 80% 1980., 1990. godine je brojka dostigla 86 procenata, 93% 2000-te i 107% 2010. godine. Do sada je proizvodnja prehrambenih namirnica ukazivala na generalno veći stepen rasta u odnosu na stepen rasta svetske populacije, tako da bi rast poljoprivredne proizvodnje u narednim decenijama mogao, sigurno, da isprati rast stanovništva. Time se dokazuje da maltuzijanska teza o prenaseljenosti nema opravdanje. Osim toga, UN procenjuju da će svetska populacija od druge polovine 21. veka polako početi da opada. Čak i Rimski klub polazi u svojoj najnovijoj publikaciji od toga, da će, prateći globalni trend urbanizacije, svetska populacija 2040. dostići svoj maksimalni broj od oko 8,1 milijardi ljudi, a da će nakon toga započeti proces opadanja broja stanovnika.

Ostaje činjenica da je potražnja za poljoprivrednim proizvodima na tržištu veća od ponude i da raste više nego što je stopa rasta poljoprivredne proizvodnje. »Pobačaji u prinosima« iz prethodnih godina rezultirali su upravo time da potražnja na globalnom tržištu kapitala za agrarnim sirovinama – ne radi se više o potrebama za prehranu čovečanstva – više ne može biti pokrivena ponudom. Očigledno je da potražnja na tržištu raste brže od porasta svetske populacije. A sudeći prema analizama FAO, pri sadašnjem stepenu poljoprivredne proizvodnje, bilo bi moguće opskrbiti broj od čak 12 milijardi ljudi – pa, uprkos tome, morali bismo da »udvostručimo proizvodnju životnih namirnica do 2050. godine, ne bismo li potražnju povezanu sa porastom svetskog stanovništva mogli da zadovoljimo«, kako je za Welt-Online izjavila Kler Šafnit-Čaterdži (Claire Schaffnit-Chatterjee), autorka jedne studije o poljoprivredi za Deutsche Bank.

Izgleda da se svetska kapitalistička privreda odnosi prema globalnim resursima vrlo rasipnički, ako je za zadovoljenje potreba dodatnih dve milijarde ljudi – za koliko će biti uvećana svetska populacija do 2050. godine – u istom periodu neophodno udvostručiti proizvodnju životnih namirnica. Naravno, razume se da globalnoj agrarnoj industriji nije stalo do zadovoljenja ljudskih potreba – inače ne bismo u ovom trenutku imali 870 miliona ljudi koji gladuju – nego joj je cilj što veće uvećanje vrednosti kapitala, koji vodi pretvaranju celokupnog agrarnog sektora u jedan sistem efikasnog rasipanja resursa. Globalnoj krizi resursa i životnih namirnica nije doprinelo samo forsiranje proizvodnje tzv. »bioloških energenata« (goriva na biološkoj bazi – prim.prev.), nego je to bio pre skokoviti napredak produktivnosti u toku »zelene revolucije. Paradoksalno, upravo je progres u okviru kapitalističkog načina proizvodnje vodio savremenoj krizi resursa u agrarnom sektoru.

U okviru uvećanja vrednosti kapitala, svi ekološki resursi i sirovine su relevantni samo kao nosioci vrednosti, dakle, apstraktnog ljudskog rada. Što je veći konkurencijom posredovani porast proizvodnje u agrarnom sektoru, time je manja količina opredmećenog apstraktnog rada u u jednoj datoj količini agrarnih sirovina. Da bi se proces uvećanja vrednosti kapitala održao u ovom sektoru, moraju se pronaći nova područja za prodaju sve veće količine agrarnih proizvoda koji sve više gube na vrednosti – uključujući i sredstva i puteve, koji bi omogućili što je moguće veću potrošnju resursa i sirovina, iako se na ovaj način dugoročno uništavaju ekološki osnovi procesa uvećanja vrednosti. Što je veća proizvodnja globalne agrarne industrije, time se snažnije ispoljava njena glad za resursima, pošto vrednost po proizvedenoj jedinici tendencijski opada. Jedan pokušaj, da se u kapitalističku poljoprivredu unese neki način proizvodnje koji bi se pažljivije odnosio prema resursima, nije moguć – on bi bio isto što i uništenje kapitala. Iz ove prisile uvećavanja vrednosti kapitala razvila se tendencija ka efikasnom rasipanju resursa, zbog čega proizvodnja poljoprivrednih namirnica do 2050. godine i »mora« biti udvostručena, da bi mogla da isprati porast svetske populacije od 28 procenata.

Odličan primer za ovu tendenciju efikasnog rasipanja resursa pruža američka industrija kukuruza, koja od vremena zelene revolucije sedamdesetih godina usrećuje američke potrošače jednim novim proizvodom – visokokoncentrisanim fruktoznim kukuruznim sirupom (HFCS). U pitanju je jedan šećerni koncentrat, koji je iz prehrambene industrije potpuno potisnuo klasični šećer i koji je, u međuvremenu, postao prisutan u već nesagledivom broju namirnica. Filmski autor Kurt Elis (Curt Ellis), koji je u svom filmu »Kralj kukuruz« (King Corn) osvetlio istoriju i posledice industrijalizacije američke proizvodnje kukuruza, opisao je uvođenje HFCS sirupa u upotrebu u jednom intervjuu na sledeći način: »U toku sedamdesetih godina dostignut je vrhunac u porastu proizvodnje kukuruza i, odjednom, svuda po Srednjem zapadu (centralni deo SAD – prim.prev.) stojala su gigantska brda kukuruza. Zato su od pomoći bile sve mere koje bi omogućile da se nađe neka nova primena za ove količine kukuruza«. Primena je pronađena u sirupu HFCS, razvijenom od strane prehrambene industrije, koji je postao sastavni deo na hiljade prehrambenih proizvoda; njegova primena se, inače, dovodi u vezu sa porastom gojaznosti, dijabetesa, oboljenja srca i jetre u poslednjim decenijama. »Naša ishrana je postala mnogo slađa«, kaže Elis. »Sirup HFCS nalazi primenu svuda, on je prisutan u tvom sosu za špagete, jednako kao i u svakoj vekni hleba – u proizvodima, u kojima pre jedne generacije šećer nije bilo moguće naći«.

Porast produktivnosti kapitalističke poljoprivredne industrije vodi tako ne ka očuvanju ograničenih prirodnih resursa, nego naporima da se, milom ili silom, obezbede nova područja potražnje, ne bi li se proces uvećanja vrednosti kapitala održao – pa ako tako mora biti, onda će i ljudsko telo biti zloupotrebom pretvoreno u kontejner za fruktozu. Zato i dalje raste glad za resursima globalne mašinerije za aprecijaciju kapitala, zato stalno nastaju nova »tržišta« i bivaju kreirani novi proizvodi koji dugoročno izazivaju bolesti, dok za to vreme skoro milijardu ljudi mora gladovati, zato što  su isključeni iz procesa oplođivanja kapitala i ne mogu ni na koji način oformiti platežno sposobnu potražnju. Sve brojnije pristalice maltuzijanske teorije upravo ovim ljudima prebacuju njihovu puku egzistenciju kao njihov zločin.

Upravo je perverzno dovesti u međusobnu vezu potrošnju prehrambenih namirnica u »trećem svetu« i aktuelnu krizu u sferi agrarne proizvodnje. Jer je prosečna potrošnja kalorija u subsaharskoj Africi između 1964. i 1999. porasla gotovo neprimetno, sa 2058 na 2195 kalorija po osobi. U istom vremenskom periodu se u industrijskim zemljama potrošnja povećala sa 2947 na 3380 kalorija. U pogledu mnogih resursa, potrošnja u industrijskim zemljama je i do deset puta veća nego u »zemljama u razvoju«, kako se konstatuje u jednoj studiji koju je finansirala Savezna služba za zaštitu okoline (reč je o publikaciji Bez mere i cilja – o našem ophođenju prema prirodnim resursima na Zemlji). Po nalazima studije, stanovnici severne Amerike konzumiraju 90 kilograma različitih resursa dnevno, u Evropi potrošnja iznosi u proseku 45 kilograma dnevno, dok je u Africi samo 10 kilograma.

Interesantno je to da ukupni prinos resursa u Africi iznosi 15 kilograma po stanovniku. Šta se dešava sa razlikom između prinosa i potrošnje? Sa oko tri tone po stanovniku po godini, Evropa predstavlja »kontinent sa najvećim neto uvozom resursa«, kontinent koji profitira od jednog »značajnog transfera resursa iz siromašnih zemalja sa niskom potrošnjom u bogate zemlje sa visokim stepenom potrošnje«, navodi se u studiji. Maltus je iznenada postavljen naglavačke: regioni sa najvećim rastom stanovništva (siromašne zemlje) izvoze oko trećine svojih resursa u one regione, u kojima uopšte nema rasta stanovništva (bogate zemlje). Očigledno je da globalnoj krizi resursa ne doprinose nerazvijene zemlje sa najvećim rastom populacije, nego razvijene industrijske zemlje, koje jedno obilje resursa – koji se dobrim delom uvoze iz »Trećeg sveta« – prosto razbacuju.

U svetlu prikazane apsurdnosti teze o prenaseljenosti, postavlja se pitanje kako to da ovo arhaično mišljenje iz 18. veka ponovo nalazi pristalice u vremenu aktuelne krize. Maltus je formulisao svoje teze u fazi drastičnog masovnog siromašenja, koje je pratilo nastupanje kapitalizma u Engleskoj. Nezaposleni i sa svojih poljoprivrednih imanja u masama proterani ljudi, koji su morali da se predaju pred nastupajućom komercijalizacijom zemljoradnje, bili su sprani kao »prekobrojni i nepotrebni ljudski materijal« u gradove, gde su činili rezervnu armiju rada prve industrijske revolucije, ili su besciljno tumarali seoskim oblastima, gde su bili izloženi permanentnoj represiji. Dugoročni proces »ograđivanja«, koji je bio povezan istovremeno sa masovnim proterivanjem sa zemlje i etabliranjem privatne svojine nad zemljišnim posedima, upravo je u Maltusovo vreme dostigao svoj istorijski vrhunac. Maltus je ideologizovao katastrofalne socijalne posledice komercijalizacije poljoprivrede (uzgoja ovaca za potrebe nastajuće tekstilne industrije) u jedan »prirodni« proces kojem vodi prenaseljenost. Tako su žrtve ovog procesa »ograđivanja« kroz Maltusove teze pretvorene u zločince – a zločin, koji su počinile, sastojao se u njihovoj prostoj egzistenciji.

Jednu sličnu svetsko-istorijsku situaciju imamo i danas, zato što je u ovom trenutku usled krize sve više ljudi isključeno iz najamnog rada. Ova kriza je još više osnažena krizom resursa, koja – kao što je rečeno – dolazi od nezasite gladi za resursima kapitalističke mašinerije aprecijacije. U međuvremenu se stopa nezaposlenosti u južnoj Evropi približila nivou nezaposlenosti u »trećem svetu«, pa ipak se istovremeno ne dešava opšti pad cena sirovina, koji je inače karakterističan za razdoblja recesije. Dok se globalna »ostrva blagostanja« sve više tope, a osiromašenje, marginalizacija, beskućništvo i masovna nezaposlenost sve više rastu, do izražaja dolazi refleks, kojim se ovaj trend pauperizacije želi ideologizovati u jedan »prirodan« fenomen. Ovaj refleks je monstruozni proizvod jednog načina mišljenja, koje nije sposobno kritički da propita sopstveno, kao »prirodno« zamišljeno društvo. Deo populacije koji je u okviru procesa akumulacije kapitala postao prekobrojan trebalo bi da na ovaj način bude označen za uzročnika krize, a puka egzistencija ovih iz kapitalizma isključenih ljudi halucinirana kao sopstveni problem. Tako su nerešive i kroz krizu sve zaoštrenije protivurečnosti kapitalizma dobile privid prirodnih posledica »prenaseljenosti«. Aktuelna reanimacija maltuzijanske ideologije, na posletku, služi i tome, da kod njihovih ideologa razvije imunitet prema oko njih sve većoj bedi.

Izvor: Tomasz Konicz, “All you can eat”, KONKRET, 3/2013, 17-19.

Die Kommentarfunktion zu diesem Beitrag wurde deaktiviert.